Веселину Орсићу
У души грло се суши.
Свој сокак сањам стално
Реку што с прозора видим како тече
Црвено на обзору сунце минимално
У атар што побегне свако вече
Свуда без тебе сам тужан
Лепота твоја ми фали
А они што те зову својом
Волети те никад нису знали.
Они равницу немају у крви
Нису им у њој закопани преци
И на тебе нек’ не полажу право
Јер у теби наши су почеци.
А истина души ко вино прија…
…
Не дангуб’мо поживити,
Сваким часом смрт нам прети.
Не губимо скупо време,
Заборав’мо свако бреме
Откидајмо сласти света
Док нам траје још живота.
Поживити сад нам треба
Благо света гроб не треба.
…
(Извор: Др Иво Тартаља, Откриће песама Уроша Миланковића, Зборник МС за књижевност и језик, књ. 63, 2015, св. 2)
Волим свитање зоре на Дунаву
кад сунчеве зраке малат режу.
Неиспавани аласи у трошни чамац
подижу и пакују подерану мрежу.
Изненада, иза даљске кривине,
нечујно се промоли бела лађа.
Такав призор емоције буди
и у душу ме погађа.
Што би’ волео бити капетан на белој лађи,
да пловим од Шварцвалда до Црног мора,
у белом оделу што морнаре краси!
Да машем Миланковићу са палубе
који с телескопом стоји на тераси!
Док ја доживљаје и утиске о лађи
у стихове спремам,
Запљуснуше ме таласи.
Сунце одскочило, лађа прошла,
ја поред пецаљке – дремам!
Као што већ знамо, давно пре него што је иједна прича о Дуну настала, и пре именa које је добијао, Он је свом силином великог Истера, надирући са севера, од Црне Шуме, на ердабовске обале, а бивајући од њих одбијен, бивао приморан да направи окуку и скрене према истоку, до Црног мора. На том путу између две Црне тачке – извора и ушћа – за који је узео име Плави (како би заварао свет и прикрио да ради на црно) носио је са собом и о себи свакаква чуда и којекакве приче о јунацима чудесног лика (као да су сишли с бечких слика!), све то избацивао највише на оне обале које су му се најјаче одупирале. Једино тако се и може схватити како су се у Ердабову нашле разне несхватљиве појаве, затекли разноразни легендарни ликови, чуле нечувене приче, виђала невиђена привиђења.
…
Све те чудне приче с чудесним ликовима, Дун је испоручивао на своју десну обалу, од Ердабова, Даља и даље, а ми смо их од почетка па надаље примале на руке и нама се показивале као на длану, јасно, на папиру читљиво, у стварности упечатљиво.
Ђорђе Оцић, Шума и друм [одломак]
Наш Мика Алас, како су га сви звали, неустрашив рибар који је свој живот провео на Сави и Дунаву, и морском лађом, а између оба пола Земљина, прокрстарио Атлантски и Индијски океан, није умео да плива и зато се једанаест пута давио у Сави и Дунаву, и увек се једва спасао. Зато га позвах да ми дође у Даљ да га научим пливању, а он се радо одазва мом позиву. У Даљу је било све припремљено за Микин курс пливања: леп нов чамац, саграђен у Вуковару, пливао је, ланцем привезан уз обалу, испод наше баште. Њиме сам са братом Богданом свакодневно крстарио по Дунаву, купао се у његовим таласима и сунчао се на његовим спрудовима. На такав један леп чист спруд, који се благим нагибом спуштао у реку, одведох свога ђака да га научим вештини пливања. Мика уђе храбро у воду, али само до колена, ја клекнух у воду, испружих леву руку и рекох му да легне преко ње. Он показа, иако забринута лица, намеру да ме послуша, но чим окваси трбух и груди, побеже главом без обзира. Сав мој труд да га вратим у реку остаде безуспешан. Обрукасмо се обојица: ја, као учитељ, а он, као ђак. Сва срећа што је Мики даљска ружица пријала боље од дунавске воде, а наши излети у Даљску планину и у Осек занимаше га више но правила пливања, те нам тај његов боравак у Даљу остаде обојици у лепој успомени.
Милутин Миланковић, Успомене, доживљаји
и сазнања [одломак]
(Цртеж: Григорије Самојлов)