Ердут, Даљ, Борово, Вуковар…

Има тако жена, непознатих, и најближима.

Та жена, која је сад, те ноћи, уз тутањ громова, и севање муња, сама, на својој постељи, плакала, била је, до своје тринаесте године сасвим онаква, какве су, у то доба, биле све њене сународнице. Босоного, девојче – са уснама црним од дудиња. Њу је њена теја, Ракичка, у Вуковару, успављивала, још увек, причама, о Настрадин хоџи, и дечјим бајкама. Евдокија – коју је Ракичка звала Евђо – обично би заспала уз бајку о медведу и лисици, о гостољубљу и добром срцу медведа, а лукавости препредене лисице. „Узми, лијо, кашику меда!” била је реченица са којом је девојче, најчешће, склопило очи, кад би сан почео да је хвата.

Била су то безбрижна времена.

Милош Црњански, Друга књига Сеоба [одломак]

Биће да је крај света близу. Биће да пипке његове већ осећамо под ногама, полагано нам их подмеће, неспретно циљајући ипак наше главе. Уколико и останемо без њих, Реко, имаћемо шачицу лепих успомена, скривене по џеповима, у ципелама, фиокама и прашњавим коферима снова. Имаћемо по које лето, пролеће ил’ јесен, промрзло зимско јутро, две-три шетње, поглед, мисао и посвећење Звезде, баш онако како смо нас двоје знали чинити – ја, седећи на клупи, у себи рецитујем Речи молитве, док ти радиш оно што најбоље знадеш, крећеш се ка југу. Звезда нас одозго гледа и види двоје усамљеника који славе њезин рођендан – једно увек мичуће а друго непомично збуњено. Звезда се тад поклони, запљусне нас топлином, одобри нашу жртву и подари плодну годину. Звезда, сведок наше љубави, стални заљубљеник наших порива и сања.

Остај ми добра, велика Реко. Остај ми увек каква јеси, баш таква каква никад пре ниси била.

Зоран Којчић, из романа Ход кроз…

Ђорђу Нешићу

Дунав у леду код даљске кривине,
На жалост патака и људске живине.

Корица ледна затим се превлачи
Телима, душама обалске нејачи.

Слеже се бели демон код полога
Свог тачног тумача и климатолога.

Врх леда − сфера, тачкаста расвета:
Или од надсвета или од прасвета.

Водна дворана кристална, свечана
Границе укида, на радост пречана.

Испод масивне струје и таласа
Невиђен сајам свакојег баласта.

Дунаво, сита неман препредена,
Цакли у руху поларног едена.

Водени сужањ, зима га окова,
У себи замиче пут рајских токова.

Драган Хамовић

Језик је као космос,
свевремен, бесконачан.
Он памти шта смо, ко смо
и рачун има тачан

за простор и за време.
У потомку и претку
он чува прво семе –
реч ону на почетку.

Оном што тек ће бити
у језику је врежа.
То су те златне нити,
од њих се плете мрежа

речима насељена.
Језик је васељена.

Ђорђе Нешић

(Илустрација: Захарија Орфелин,
Вечни календар с бакрорезом
Стварање света, из Б. Чалић, Трагови у трајању)

У непрестаном журном удаљавању од предела где су харали куруци допловисмо до утоке Драве у Дунав. Сва она силна вода, која се губила у дугом току кроз суву земљу и разливала у рукавце, сада се надокнађивала и Дунав је опет моћно текао.

Већ одатле залазили смо у сигурније крајеве у које ових дана нису проваљивали побуњеници и где су Срби пустили дубље корене. У тој одавно жељеној безбедности и опуштености занемарили смо опасности од саме реке. Иза ушћа Драве Дунав је чинио наглу окуку код Чворковог брда и био непредвидљивог тока, водећи матицу час средином воде, час уз сам брег.

Невични пловидби у таквим опасностима, узалуд смо потезали весла и окретали крму да бисмо се задржали на средини реке. Али вода нас је носила самим током матице и опирање изазва праву невољу: брод се поче окретати укруг.

Отклањали смо поглед од воде ка небу. Но ни то не поможе: над нама су кружили облаци и показивали како се вртлог игра нашом лаћом.

Тек кад беспомоћни престасмо да весламо, деси се промена. Брод се сав затресе и стрелимице крену ка обали. Више нисмо гледали небо, већ брдо којем смо се приближавали и у које смо могли сваког часа ударити.

Крај саме обале брод се опет окрену и управи ка средини реке. Пре него што се могао смрскати, вођен матицом која је сада ишла ка брду, шчепала га је моћнија струја која се одбијала од обале и одбацила га натраг. Ту негде и окука Дунава се завршавала, па настависмо мирну пловидбу.

– Чудо, чудо – понављао је егзарх Василије Рајић, захваљујући Богу и мртвом патријарху на избављењу.

Чудо, чудо – прихватили су духовници те речи, предајући се гласној молитви-захвалници.

Дунав бејаше миран, али никако да заборавим малопређашњи вртлог. Пред стихијом, коју никакво људско јунаштво, па ни Гарашево, није могло зауставити, нисам веровао ни у чудо. Сада се само вир притајио негде на дну реке или смо му се случајно измакли и већ нас може спопасти код следеће окуке да огласи смрт.

Међутим, одмах иза Чворковог брда чекали су нас одмор и ноћиште да заборавимо и ту претњу. Зауставили смо се да преноћимо у Даљу, властелинству које је патријарх добио од цара за изгубљени Сечуј.

Пошто у Даљу коначисмо и лако за добру награду најмисмо Србе-веслаче, могли смо спокојно продужити пут. Сада се с вичним веслачима нисмо морали плашити ни тока Дунава сем ако се не појави лед, што се није дешавало у новембарским данима. Бејаше, најзад, сасвим извесно да ћемо с мртвим патријархом стићи до Крушедола.

Мирослав Савићевић, Брод мртвих
Београд, Просвета, 1982, 135–136.
[одломак из романа]

У роману се нижу приче о историјском догађају:
пловидби брода с телом
упокојеног патријарха Арсенија III Чарнојевића
Дунавом од Беча до Крушедола
1706. године.