Открића чудесних ликова

И у једној другој, трећој, ко зна којој по реду, причи, Дун је из Белог, овог пута, Манастира, покупио, овог пута, сељаче, али одлично ђаче, и пустио га тада, прво до Новога Сада, начинио га господичићем, затим га вратио назад, и привидно га се одрекавши, послао даље од себе и више од Манастира, како би оданде, са Сорбоне, боље видео самог Дуна и све око њега, те гледао дубље, кад га буде примио натраг, спустио и даље од Сада, до Белога града, где смо га – Господина! – и ми среле, нимало изненада, мимо икаквих Привиђења виделе, и, ни Случајним открићима, откриле.

Све те чудне приче с чудесним ликовима, Дун је испоручивао на своју десну обалу, од Ердабова, Даља и даље, а ми смо их од почетка па надаље примале на руке и нама се показивале као на длану, јасно, на папиру читљиво, у стварности упечатљиво. При томе нисмо упознавале никаква привиђења него смо их већ, такорећи, знале из виђења.

Ђорђе Оцић, Шума и друм [одломак]

Три врашке вршке


Три вршке у Вуковару
Коноба на прагу срца
Знам једну тугу стару
Која се смешка док грца

Реке се у нас уливају
Ми смо то огромно море
Где звезде нежности скривају
У шкољку чаше до зоре

Три вршке у Вуковару
Дунав пун неба тече
Ту месец кришом пије
Крај шанка свако вече

Реке се у нас уливају
Ми смо то огромно море
Где звезде нежности скривају
У шкољку чаше до зоре

Три вршке у Вуковару
Коноба на крају света
Ту онај ко себе тражи
Самоме себи смета

Реке се у нас уливају
Ми смо то огромно море
Где звезде нежности скривају
У шкољку чаше до зоре

Мирослав Мика Антић

Песму је Антић посветио 1986. године вуковарском култном месту – легендарној кафани „Три вршке”, у којој је неколико пута и сам гостовао.

(Фото: Детаљ с табле аутора Тодора Јукића, на којој је песников лик и његови стихови, а која се налазила на зиду кафане, пре него што је  уклоњена)

Бела

Астал мусав, флекав, прљав.
Над њим су се руке дигле.
Наздрављају шприцер, брља;
наздрављају флаше, кригле.

Масне руке потегоше
мађарице иза шанка.
Кибицери дуван троше…
(За жестоко нису странка…)

Бијело Брдо против Даља
туче карте. Тај кркљанац
креће срцем… Терц до краља…
Два у главу, потом странац…

Зелен, љубав, жир и бунда
по столњаку траже пролаз.
Бирташ гунђа, мрси, брунда
и диктира скори разлаз.

Вино иде, а оловка почиње да ситно вара.
У ваздуху виси псовка
пуна леба и свечара.

Картароши траже пиће.
Хватају се с њим у коштац.
Лочу сву ноћ. Већ и свиће.
Међу њима и мој отац.

Горан Дакић

Мера стида

Бака ме је затекла у истраживачком послу и радознало посматрала са стране. Приметивши њен поглед, а нестрпљив да што пре откријем имена биљака које нисам препознао, позвао сам је да ми помогне. Најчуднији ми је био широки бели цвет са црном тачком не већом од два-три милиметра.

– Зове се стидак – рекла је и, на моје чуђење откуд му баш такво име, објаснила – То је цвет који се стиди у име целог човечанства.

Збуних се још више.

– Величина црне тачке на њему је променљива, јер он реагује на количину стида којег људи осећају због својих поступака. Кад сам била мала и долазила са својом баком на ову манастирску ливаду, тај цвет је био потпуно црн, са малим белим рубом – објашњавала је бака. – Од тада је прошло много година, а свет се све мање стиди. Да људи знају за стид, као што су знали наши преци, не бисмо имали ратове, нити би било оволико лопова и превараната око нас, ни мржње и лажи. Бојим се да ће врло брзо стид сасвим нестати.

Тих бакиних речи сетио сам се много касније, на истој оној ливади пред манастиром, где сам довео госте из далеког Јапана. Разгледајући цркву и манастирске објекте, поред стазе приметио сам потпуно бео цвет стидка. Моји гости су полако наставили шетњу, а ја сам се занео у тражењу макар једног белог цвета на коме бих видео траг црне тачке.

Но, узалуд. Ни на једном је нисам пронашао. Сви су били сасвим бели…

Рајко Лукач [одломак из приче Мера стида,
инспирисане сећањима из детињства Часлава Оцића]

Завичај

Веселину Орсићу

У души грло се суши.

Свој сокак сањам стално
Реку што с прозора видим како тече
Црвено на обзору сунце минимално
У атар што побегне свако вече
Свуда без тебе сам тужан
Лепота твоја ми фали
А они што те зову својом
Волети те никад нису знали.
Они равницу немају у крви
Нису им у њој закопани преци
И на тебе нек’ не полажу право
Јер у теби наши су почеци.
А истина души ко вино прија…

Срђан Орсић