Очима дечака

IMG_9661

     Пред јутро сам се пробудио из тешког и немирног сна.

     Кроз прозор је допирао звук црквених звона. Био сам исцрпљен као да нисам спавао, али умирен и задовољан. Можда ће чињенице које сам прикупио ради решавања случаја под истрагом остати неосмишљене и безвредне, али мени је рано јутарње буђење донело пуно значење оног чудног осећања које ми је узело миран сан. Сад оно више нисам осећао само у носницама и на кожи. И гледао сам га и слушао. Гледао сам очима дечака велике блештаве лустере у ердабовској цркви, Патријаршијском двору и у Господиновој кући, кружио сам детињим погледом по иконостасу и фрескама, по портретима Господинових предака, слушао музику звона са сеоске цркве. Дечакови боси табани осећали су додир хладног и глатког пода у Господиновом дому. То нешто је дубок и отегнут глас Господинов и благо, сажаљиво миловање по коси меке руке Госпођине којој је дечачић доносио млеко и сир и коју је поздрављао са „љубим руке милостива”; нешто су и врхови прстију на воштаној свећи, на дариваном сребрњаку и украденом дукату, то је дивљење и страхопоштовање према племенитом металу, отменој раскоши, лепоти, светињи, моћи.

     Заборављени доживљај давног детињства све више је окупљао и повезивао већину чињеница што сам сакупио у дворцу и око њега.

Ђорђе Оцић, Истрага [одломак]

Неодољива чар недокучивости

ravnica

Ти на мојој равници не можеш израсти изнад ниских кровова да преко њих гледаш, јер ти се земља углиби под ногама, и ти упадаш до појаса. Она ти даје у шаке свој микрометар, којим се само наши клипови могу мерити, она ти пружа сузно дрво, с једном или највише две жице, на ком се само њој разумљиве мелодије, без модулација, могу изводити, она ти усисава речник којим се само у нашем мрачном чардаку опипљиве ствари могу звати. Њена је љубав страшна, и када те она занесе и претопи у себе, ти више ништа друго не можеш волети, само оно што је њено, и ништа друго не можеш створити, само оно што она воли, што она разуме, што она потребује, и нико више на свету. Моја земља не трпи генијалност, јер геније је свачији, и јер је она праведна мати, – ту је њена чаробна моћ, – она воли сву своју децу подједнако, и неће ничији глас да крикне више осталих. Моја земља живи својим животом и не хаје за цели остали свет, она има своју историју и своје смерове, којима она све покорава, изравнава и ломи. На тајни жртвеник приноси она дневно срца и мозгове своје најбоље деце. Зашто? Да би сачувала примитивно девичанство своје ватрене љубави за све своје мале и ниште, који су, али само сви заједно, ипак једна величина.

Ти то не разумеш? Изгледа ти као бајка. И јесте прича о мојој земљи бајка, јер њен је садашњи живот још трајање преисторијске бајке. Хаос, у коме се само назире контура извеснога големака. А у тој недокучивости ће и бити баш њен неодољиви чар. Жалосна и дивна, крволочна и неодољива као Молох, прождире она своје најбоље због неког недокучивог нагона. Због неког чудног и својственог човекољубља, које је дубље још и од Достојевског, јер она, ваљда, једе своју најдаровитију децу да би била једном, кроз векове, толико сита и силна, да би богато могла вратити свој дуг, и родити изнуреном и залуталом човечанству нове геније и апостоле.

Видиш, ја – који сам је омрзнуо, јер она се може само или страсно и пожртвовано љубити или мрзети, и проклео када сам осетио њен загрљај који дави – и данас дршћем кад на њу мислим, и мада сам је гурнуо ногом, осећам да и амо пушта своје кракове за мном. Ја чим склопим очи видим њене мирне, упаљене очи које ме продиру, и немо заповедничи зову…

Вељко Петровић, Молох [одломак]

Други живот

IMG_2559

Писцу није потребна жена за један роман већ за један живот. Жена за један роман лако се налази, као и жена за једну ноћ. Њему је потребна жена за све романе и све дане, жена која ће увек бити на његовој страни, на чијој ће страни бити он, с којом ће бити на истој страни, на страни једног, Другог живота, и на странама свих романа.

Ђорђе Оцић, Ако има царства [одломак]

На граничном прелазу

Roda

Пријављујем једну роду, клепетушу,
која ми још, са оџака, греје душу.

Сиву чапљу, дугоногу манекенку,
сакрио сам, од погледа злог, у сенку.

Теглим чамац из времена малолетних
као бурлак, цео живот боговетни.

Јутро зрелог јечма преносим на длану
и ноћ јунску, месечином окупану.

Сакрио сам у дубину, у дно бића
прве речи, ране слике и открића.

Риђом ватром опрљене нонијусе,
који само у сновима пропињу се.

Носим још и мајем расцвале шљивике,
аквареле са врбама, тополике,

оком сунца запаљене сунцокрете,
винограде на жицама разапете.

Све што спуштам, цариниче, са облака,
то не мењам за тридесет сребрњака.

Ђорђе Нешић (из: Боље је бити у мањини)

Прво сећање на Даљ

13492935_10209528872400269_374045524_n

Моје прво сећање на Даљ прича је других.

Две су ми године. На летовању смо. Проводимо запечене дане на Дунаву. Господин отац и мамин тетак Радомир Суботић – ваљда им је сунце одвећ ударило у главу – скраћују досадњикаво поподне необичном играријом: стојећи, до паса, у плавим водама мутнога Дунава, два-три метра удаљени један од другога, добацују се предметом који никако и никада није био намењен за такву врсту разоноде – мномe. Како нисам имао право гласа, а знао сам да се нећу ништа питати и да смем нешто да кажем, мирно сам пристао на њихову сумњиву играрију. Тата ме је бацао Суботићу, тетак ме враћао господину оцу, и то би, вероватно, трајало до летни дан у подне, да ме тетак Раде, у настојању да ме ухвати у лету за ноге, није, у једном тренутку, испустио. Љоснуо сам у воду. Одмах сам потонуо, као камен. Суботић је скочио за мном, у роњењу му се придружио и господин отац, али је потрага сваким часом бивала све залуднија. Три пута су Суботић и господин отац ронили, али ме нису нашли. Ко зна где сам био. (По пецарошким афинитетима које сам, годинама касније, открио, може бити да сам, на пешчаном дну, разговарао са каквим бркатим сомом и заказивао му састанак, десетак година после замало дављења, у сумрак.) Пошто је Суботић очигледно сумњао да разговарам са рибама, заронио је и четврти пут, извукавши ме, након пет-шест секунди, из мутне воде, држећи у руци моју плаву косу. Плакао сам и вриштао као да ме неко коље. Препредени одрасли су одмах схватили моју кукњаву, па су почели да ме хвале и да на сва звона оглашавају како већ дуго нису видели да неко тако добро рони и да ћу, у будућности, сигурно, сумње у то нема, преронити Дунав, ако не по дужини, а оно сигурно по ширини, што је мени, који сам био наиван као човек, било довољно да развучем уста у благи телећи. (Од тада увек подозриво гледам Дунав и када се већ и усудим да у њега, гоњен врелином августовског сунца, уђем, никада не пливам далеко, пожељно је увек осетити пешчано дно под ногама.)

Горан Дакић, Даљ [одломак]